Agencija za lekove: Značaj praćenja bezbednosti primene leka od njegovog stavljanja u promet
28 jul 2011 
Sistem spontanog prijavljivanja neželjenih reakcija na lekove od strane zdravstvenih radnika
Farmakovigilanca, prestavlja skup aktivnosti koje se odnose na prikupljanje, otkrivanje, procenu, razumevanje i prevenciju neželjenih reakcija na lek, kao i drugih problema u vezi sa lekom, čiji je krajnji cilj dostupnost bezbednih i efikasnih lekova pacijentima i njihova racionalna terapijska primena.
Začetak razvoja farmakovigilance vezuje se za tzv. „talidomidsku katastrofu“. Talidomid se u ranim 60-im godinama prošlog veka propisivao trudnicama za uspavljivanje i smanjenje mučnine. Međutim, njegova primena je izazvala 10.000-15.000 slučajeva teške deformacije udova (fokomelije) kod dece čije su majke uzimale ovaj lek. Posle „talidomidske katastrofe“ mnoge zemlje su uspostavile sistem praćenja bezbednosti lekova, u cilju omogućavanja ranog otkrivanja i prevencije mogućih rizika u vezi sa njihovom primenom. Poslednjih nekoliko decenija brojne studje su pokazale visoku učestalost morbiditeta i mortaliteta uzrokovanih lekovima. Broj bolničkih lečenja uzrokovanih neželjenim reakcijama na lekove u pojedinim zemljama iznosi oko 10%, dok njihovo lečenje predstavlja veliko finansijsko opterećenje za zdravstveni budžet. Tako je farmakovigilanca potreba i obaveza svake zemlje.
Podaci prikupljeni u toku preregistracione faze razvoja leka ne ukazuju nužno na sve moguće neželjene reakcije, koje se mogu ispoljiti tek po stavljanju leka u promet. Ovo je uslovljeno brojnim faktorima, koji su posledice uobičajnog načina sprovođenja kliničkih ispitivanja, kao što su: mali broj ispitanika, nedovoljna raznovrsnost ispitivane populacije (uzrast, pol itd), ograničena zastupljenost pratećih bolesti i istovremeno primenjivanih lekova, relativno kratko trajanje studije itd. Iz navedenog razloga je od esencijalnog značaja praćenje bezbednosti lekova od njihovog stavljanja u promet i primene u širokoj populaciji pacijenata, radi uočavanja ozbiljnih, manje učestalih neželjenih reakcija, kliniči značajnih interakcija lekova, kao i neželjenih reakcija koje se ispoljavaju tek nakon dugotrajne primene leka. Osnovni i najvažniji deo ovakvog praćenja bezbednosti lekova, odnosno sama srž nacionalnog sistema farmakovigilance je spontano prijavljivanje neželjenih reakcija na lekove. Uspeh ovog procesa direktno zavisi od učešća zdravstvenih radnika u prijavljivanju sumnji na neželjene reakcije, naročito kada su u pitanju novi lekovi, odnosno nove aktivne supstance koje se ne koriste dugi niz godina i samim tim ne postoji dovoljano podataka o njihovoj bezbednosti.
Zdravstveni radnici su, kroz svoju svakodnevnu kliničku praksu, u takvoj poziciji da mogu da identifikuju i prijavljuju suspektne neželjene reakcije na lekove. Stoga, zdravstveni radnici treba da prijavljuju neželjene reakcije i sumnju na njih, onda kada i ne postoje pouzdani dokazi o uzročnoposledičnoj povezanosti sa primenjenim lekom, u cilju zaštite zdravlja pacijenata. Osim neželjenih reakcija, postje i drugi problemi u vezi sa primenom lekova, kao što su zloupotreba, neodobrena primena, predoziranje (trovanje), izostanak efikasnosti i medicinske greške. Ove informacije takođe treba prijaviti, jer su od značaja za ukupnu procenu odnosa koristi i rizika pri primeni leka.
Neposredno posle osnivanja Agencije za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS), Nacionalni centar za farmakovigilancu (NCF) u okviru ALIMS-a preuzima ulogu jedinstvenog mesta na koje se slivaju sve prijave neželjenih reakcija na lek, procenjuju i obrađuju i na osnovu kojih se preduzimaju odgovarajuće mere. Zdravstveni radnici prijavljuju NCF-u sumnju na neželjene reakcije na lek koje su primetili tokom svoje profesionalne prakse. Takođe, nosilac dozvole za lek u Srbiji prijavljuje slučajeve neželjenih reakcija koje je zabeležio u kontaktu sa zdravstvenim radnicima. Tako se obrazuje nacionalni sistem praćenja bezbednosti leka nakon njegovog stavljanja u promet kada počne da se koristi na pacijentima. Sistem podrazumeva i razmenu svih informacija vezanih za bezbednost leka i mere "minimizacije" rizika.
Razvijenost nacionalnog sistema praćenja bezbednosti lekova, odnosno nacionalnog sistema farmakovigilance, može se se donekle proceniti brojem zabeleženih slučajeva na godišnjem nivou. Jednostavno, što je više prijava neželjenih reakcija, bolji je sistem praćenja bezbednosti lekova. Od početka rada NCF-a u ALIMS-u, od januara 2005. godine pa do kraja 2010. godine prikupljena je ukupno 2481 prijava neželjenih reakcija na lekove sa primetnim stalnim rastućim trendom u prijavljivanju na godišnjem nivou u odnosu na period pre 2005. godine. Na osnovu podataka o broju prijava neželjenih reakcija u periodu 2005-2010. godine, koji se nalaze na sajtu ALIMS-a (2005-2010: 102, 266, 337, 423, 572, 781) vidi se stalni porast u godišnjoj stopi prijavljivanja, što govori o konstantnom progresu nacionalnog sistema praćenja bezbednosti lekova. Broj prijava u 2010. godini (781) na milion stanovnika u Srbiji iznosi 104 i predstavlja i dalje daleko manji broj od 200 prijava na milion stanovnika, što je prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji standard za dobro razvijen nacionalni sistem farmakovigilance, za šta nam je potrebno 1500 prijava u jednoj godini. ALIMS ulaže kontinuirani napor da edukacijom zdravstvenih radnika svih profila podigne nivo svesti o značaju farmakovigilance i praćenju neželjenih reakcija i motiviše ih da obrate pažnju i intenziviraju svoje aktivnosti u prijavljivanju svake sumnje na neželjenu reakciju.
Lekovi iz grupe antibakterijskih lekova za sistemsku primenu i antineoplastika u posledje tri godine zauzimaju prva dva mesta po broju lekova za koje se sumnja da su u vezi sa ispoljenim neželjenih reakcija pri njihovoj primeni. Tako u 2010. godini, od ukupnog broja suspektnih lekova koji su prijavljeni, 16,30% su bili lekovi iz grupe antibakterijskih lekova za sistemsku primenu, 10,62% lekovi iz grupe antineoplastika. Na snovu klasifikacije neželjenih reakcija prema sistemima organa, najčešće su prijavljivane neželjene reakcije ispoljene u okviru opštih poremećaja, poremećaja kože i potkožnog tkiva, gastrointestinalnih poremećaja i poremećaja nervnog sistema. Tokom 2010. godine najčešće prijavljene neželjene reakcije bile su: eritem, povećanje telesne temperature, urtikarija (koprivnjača), osip, mučnina, povraćanje, svrab, glavobolja, dijareja itd.
Najčešće mere koje se sprovode nakon procene evidentiranih podataka i identifikovaja novih bezbednosnih saznanja, podrazumevaju izmene bezbednosnih informacija u Sažetku karakteristika leka i Uputstvu za lek, kao osnovnim dokumentima o leku. Izmene se mogu odnositi na dodavanje novih neželjenih dejstava, upozorenja i mera opreza, ali i novih kontraindikacija (npr. ne primenjuje se kod trudnica, dece ili kod odeđenih medicinskih stanja itd), novih preporuka u doziranju i načinu primene leka ili restrikcija u idikacionom području gde se lek primenjuje (kao terapija drugog izbora, isključivanje određene bolesti ili grupe pacijenata gde se lek primenjuje itd). Dodatne mere koje se mogu sprovoditi u upravljanju rizikom, u cilju njegovog "minimiziranja", a u smeru što boljeg informisanja, podsećanja i povećanja pozornosti zdravstvenih radnika i pacijenata, jesu prosleđivanje pisama zdravstvenim radnicima o određenom riziku pri primeni leka, uključivanja individualnih kartica za pacijente koje će uvek nositi sa sobom, organizovanje posebnih registara pacijenata u cilju njihovog praćenja na terapiji lekom, kao i različiti edukativni programi (predavanja, brošure itd). Opisane mere podrazumevaju proaktivni pristup u upravljanju rizikom, odnosno preventivne aktivnosti sa ciljem njegovog „minimiziranja“.
ALIMS uspešno sarađuje sa Kolaborativnim centrom za praćenje neželjenih reakcija Svetske zdravstvene organizacije (SZO), koji se nalazi u Upsali, u Švedskoj. To pre svega podrazumeva prosleđivanje prijava neželjenih reakcija na lekove kako bi slučajevi koji su evidentirani na teritoriji Republike Srbije bili deo baze podataka neželjenih reakcija iz celog sveta. Istovremeno, pretragom globalne baze možemo utvrditi koliko je bilo prijavljenih slčajeva istih ili sličnih neželjenih reakcija pri primeni određenog leka u odnosu na slučaj prijavljen NCF-u, na osnovu čega možemo okarakterisati značaj prijavljenog slučaja i otkriti potencijalni rizik.
Neophodno je istaći da efikasnosnost nacionalnog programa praćenja bezbednosti lekova od njihovog stavljanja u promet direktno zavisi od aktivnog učešća zdravstvenih radnika. Spontano prijavljivanje potrebno je da posmatraju kroz prizmu profesionalne i moralne odgovornosti, dok svoje buduće napore treba da usmere ka intenziviranju prijavljivanja neželjenih reakcija na lekove i integrisanju farmakovigilance u svoju profesionalnu praksu, kao deo njenih rutinskih aktivnosti. Ne treba odustati ukoliko određeni podaci nedostaju. Dovoljna je samo sumnja na neželjenu reakciju, a minimum podataka čine: inicijali pacijenta, neželjena reakcija sa vremenom ispoljavanja i lek/lekovi za koje se sumnja da su u vezi sa ispoljenom neželjenom reakcijom.
Prijavljivanjem sumnji na neželjene reakcije direktno se doprinosi unapređenju bezbednosti terapije i zaštiti pacijenata.
Neželjene reakcije na lek zdravstveni radnici prijavljuju popunjavanjem i slanjem obrasca Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS), odnosno njenom Nacionalnom centru za farmakovigilancu. Obrazac se može preuzeti sa veb-sajta ALIMS-a (www.alims.gov.rs) i poslati telefaksom (011 / 39 51 130), i-mejlom ( Ova adresa el. pošte zaštićena je od spam napada, treba omogućiti JavaSkript da biste je videli ) ili poštom (Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije, Vojvode Stepe 458, 11152 Beograd).
Aleksandar Tucovic
Public Relations Manger ALIMS
Farmakovigilanca, prestavlja skup aktivnosti koje se odnose na prikupljanje, otkrivanje, procenu, razumevanje i prevenciju neželjenih reakcija na lek, kao i drugih problema u vezi sa lekom, čiji je krajnji cilj dostupnost bezbednih i efikasnih lekova pacijentima i njihova racionalna terapijska primena.
Začetak razvoja farmakovigilance vezuje se za tzv. „talidomidsku katastrofu“. Talidomid se u ranim 60-im godinama prošlog veka propisivao trudnicama za uspavljivanje i smanjenje mučnine. Međutim, njegova primena je izazvala 10.000-15.000 slučajeva teške deformacije udova (fokomelije) kod dece čije su majke uzimale ovaj lek. Posle „talidomidske katastrofe“ mnoge zemlje su uspostavile sistem praćenja bezbednosti lekova, u cilju omogućavanja ranog otkrivanja i prevencije mogućih rizika u vezi sa njihovom primenom. Poslednjih nekoliko decenija brojne studje su pokazale visoku učestalost morbiditeta i mortaliteta uzrokovanih lekovima. Broj bolničkih lečenja uzrokovanih neželjenim reakcijama na lekove u pojedinim zemljama iznosi oko 10%, dok njihovo lečenje predstavlja veliko finansijsko opterećenje za zdravstveni budžet. Tako je farmakovigilanca potreba i obaveza svake zemlje.
Podaci prikupljeni u toku preregistracione faze razvoja leka ne ukazuju nužno na sve moguće neželjene reakcije, koje se mogu ispoljiti tek po stavljanju leka u promet. Ovo je uslovljeno brojnim faktorima, koji su posledice uobičajnog načina sprovođenja kliničkih ispitivanja, kao što su: mali broj ispitanika, nedovoljna raznovrsnost ispitivane populacije (uzrast, pol itd), ograničena zastupljenost pratećih bolesti i istovremeno primenjivanih lekova, relativno kratko trajanje studije itd. Iz navedenog razloga je od esencijalnog značaja praćenje bezbednosti lekova od njihovog stavljanja u promet i primene u širokoj populaciji pacijenata, radi uočavanja ozbiljnih, manje učestalih neželjenih reakcija, kliniči značajnih interakcija lekova, kao i neželjenih reakcija koje se ispoljavaju tek nakon dugotrajne primene leka. Osnovni i najvažniji deo ovakvog praćenja bezbednosti lekova, odnosno sama srž nacionalnog sistema farmakovigilance je spontano prijavljivanje neželjenih reakcija na lekove. Uspeh ovog procesa direktno zavisi od učešća zdravstvenih radnika u prijavljivanju sumnji na neželjene reakcije, naročito kada su u pitanju novi lekovi, odnosno nove aktivne supstance koje se ne koriste dugi niz godina i samim tim ne postoji dovoljano podataka o njihovoj bezbednosti.
Zdravstveni radnici su, kroz svoju svakodnevnu kliničku praksu, u takvoj poziciji da mogu da identifikuju i prijavljuju suspektne neželjene reakcije na lekove. Stoga, zdravstveni radnici treba da prijavljuju neželjene reakcije i sumnju na njih, onda kada i ne postoje pouzdani dokazi o uzročnoposledičnoj povezanosti sa primenjenim lekom, u cilju zaštite zdravlja pacijenata. Osim neželjenih reakcija, postje i drugi problemi u vezi sa primenom lekova, kao što su zloupotreba, neodobrena primena, predoziranje (trovanje), izostanak efikasnosti i medicinske greške. Ove informacije takođe treba prijaviti, jer su od značaja za ukupnu procenu odnosa koristi i rizika pri primeni leka.
Neposredno posle osnivanja Agencije za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS), Nacionalni centar za farmakovigilancu (NCF) u okviru ALIMS-a preuzima ulogu jedinstvenog mesta na koje se slivaju sve prijave neželjenih reakcija na lek, procenjuju i obrađuju i na osnovu kojih se preduzimaju odgovarajuće mere. Zdravstveni radnici prijavljuju NCF-u sumnju na neželjene reakcije na lek koje su primetili tokom svoje profesionalne prakse. Takođe, nosilac dozvole za lek u Srbiji prijavljuje slučajeve neželjenih reakcija koje je zabeležio u kontaktu sa zdravstvenim radnicima. Tako se obrazuje nacionalni sistem praćenja bezbednosti leka nakon njegovog stavljanja u promet kada počne da se koristi na pacijentima. Sistem podrazumeva i razmenu svih informacija vezanih za bezbednost leka i mere "minimizacije" rizika.
Razvijenost nacionalnog sistema praćenja bezbednosti lekova, odnosno nacionalnog sistema farmakovigilance, može se se donekle proceniti brojem zabeleženih slučajeva na godišnjem nivou. Jednostavno, što je više prijava neželjenih reakcija, bolji je sistem praćenja bezbednosti lekova. Od početka rada NCF-a u ALIMS-u, od januara 2005. godine pa do kraja 2010. godine prikupljena je ukupno 2481 prijava neželjenih reakcija na lekove sa primetnim stalnim rastućim trendom u prijavljivanju na godišnjem nivou u odnosu na period pre 2005. godine. Na osnovu podataka o broju prijava neželjenih reakcija u periodu 2005-2010. godine, koji se nalaze na sajtu ALIMS-a (2005-2010: 102, 266, 337, 423, 572, 781) vidi se stalni porast u godišnjoj stopi prijavljivanja, što govori o konstantnom progresu nacionalnog sistema praćenja bezbednosti lekova. Broj prijava u 2010. godini (781) na milion stanovnika u Srbiji iznosi 104 i predstavlja i dalje daleko manji broj od 200 prijava na milion stanovnika, što je prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji standard za dobro razvijen nacionalni sistem farmakovigilance, za šta nam je potrebno 1500 prijava u jednoj godini. ALIMS ulaže kontinuirani napor da edukacijom zdravstvenih radnika svih profila podigne nivo svesti o značaju farmakovigilance i praćenju neželjenih reakcija i motiviše ih da obrate pažnju i intenziviraju svoje aktivnosti u prijavljivanju svake sumnje na neželjenu reakciju.
Lekovi iz grupe antibakterijskih lekova za sistemsku primenu i antineoplastika u posledje tri godine zauzimaju prva dva mesta po broju lekova za koje se sumnja da su u vezi sa ispoljenim neželjenih reakcija pri njihovoj primeni. Tako u 2010. godini, od ukupnog broja suspektnih lekova koji su prijavljeni, 16,30% su bili lekovi iz grupe antibakterijskih lekova za sistemsku primenu, 10,62% lekovi iz grupe antineoplastika. Na snovu klasifikacije neželjenih reakcija prema sistemima organa, najčešće su prijavljivane neželjene reakcije ispoljene u okviru opštih poremećaja, poremećaja kože i potkožnog tkiva, gastrointestinalnih poremećaja i poremećaja nervnog sistema. Tokom 2010. godine najčešće prijavljene neželjene reakcije bile su: eritem, povećanje telesne temperature, urtikarija (koprivnjača), osip, mučnina, povraćanje, svrab, glavobolja, dijareja itd.
Najčešće mere koje se sprovode nakon procene evidentiranih podataka i identifikovaja novih bezbednosnih saznanja, podrazumevaju izmene bezbednosnih informacija u Sažetku karakteristika leka i Uputstvu za lek, kao osnovnim dokumentima o leku. Izmene se mogu odnositi na dodavanje novih neželjenih dejstava, upozorenja i mera opreza, ali i novih kontraindikacija (npr. ne primenjuje se kod trudnica, dece ili kod odeđenih medicinskih stanja itd), novih preporuka u doziranju i načinu primene leka ili restrikcija u idikacionom području gde se lek primenjuje (kao terapija drugog izbora, isključivanje određene bolesti ili grupe pacijenata gde se lek primenjuje itd). Dodatne mere koje se mogu sprovoditi u upravljanju rizikom, u cilju njegovog "minimiziranja", a u smeru što boljeg informisanja, podsećanja i povećanja pozornosti zdravstvenih radnika i pacijenata, jesu prosleđivanje pisama zdravstvenim radnicima o određenom riziku pri primeni leka, uključivanja individualnih kartica za pacijente koje će uvek nositi sa sobom, organizovanje posebnih registara pacijenata u cilju njihovog praćenja na terapiji lekom, kao i različiti edukativni programi (predavanja, brošure itd). Opisane mere podrazumevaju proaktivni pristup u upravljanju rizikom, odnosno preventivne aktivnosti sa ciljem njegovog „minimiziranja“.
ALIMS uspešno sarađuje sa Kolaborativnim centrom za praćenje neželjenih reakcija Svetske zdravstvene organizacije (SZO), koji se nalazi u Upsali, u Švedskoj. To pre svega podrazumeva prosleđivanje prijava neželjenih reakcija na lekove kako bi slučajevi koji su evidentirani na teritoriji Republike Srbije bili deo baze podataka neželjenih reakcija iz celog sveta. Istovremeno, pretragom globalne baze možemo utvrditi koliko je bilo prijavljenih slčajeva istih ili sličnih neželjenih reakcija pri primeni određenog leka u odnosu na slučaj prijavljen NCF-u, na osnovu čega možemo okarakterisati značaj prijavljenog slučaja i otkriti potencijalni rizik.
Neophodno je istaći da efikasnosnost nacionalnog programa praćenja bezbednosti lekova od njihovog stavljanja u promet direktno zavisi od aktivnog učešća zdravstvenih radnika. Spontano prijavljivanje potrebno je da posmatraju kroz prizmu profesionalne i moralne odgovornosti, dok svoje buduće napore treba da usmere ka intenziviranju prijavljivanja neželjenih reakcija na lekove i integrisanju farmakovigilance u svoju profesionalnu praksu, kao deo njenih rutinskih aktivnosti. Ne treba odustati ukoliko određeni podaci nedostaju. Dovoljna je samo sumnja na neželjenu reakciju, a minimum podataka čine: inicijali pacijenta, neželjena reakcija sa vremenom ispoljavanja i lek/lekovi za koje se sumnja da su u vezi sa ispoljenom neželjenom reakcijom.
Prijavljivanjem sumnji na neželjene reakcije direktno se doprinosi unapređenju bezbednosti terapije i zaštiti pacijenata.
Neželjene reakcije na lek zdravstveni radnici prijavljuju popunjavanjem i slanjem obrasca Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS), odnosno njenom Nacionalnom centru za farmakovigilancu. Obrazac se može preuzeti sa veb-sajta ALIMS-a (www.alims.gov.rs) i poslati telefaksom (011 / 39 51 130), i-mejlom ( Ova adresa el. pošte zaštićena je od spam napada, treba omogućiti JavaSkript da biste je videli ) ili poštom (Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije, Vojvode Stepe 458, 11152 Beograd).
Aleksandar Tucovic
Public Relations Manger ALIMS
Napomena:
Emitovan sadrzaj nije proizvod Bete i agencija ne odgovara za navode u njemu. U slucaju bilo kakvih pitanja u vezi sa sadrzinom, molimo da se obratite kontaktima navedenim u saopstenju.
Ostala saopstenja autora : Agencija za lekove
